Сажетак
Рад преиспитује место Милоша С. Милојевића у српској културној и историографској баштини, настојећи да његову личност и дело сагледа изван редуктивног одређења искључиво као псеудоисторичара. Анализом његове биографије, спора о методи, односа критичке историографије и псеудоисторије, као и студијом случаја “Индијске руковети”, показује се да су његове интерпретације прошлости биле део ширих националних, државних и идеолошких процеса у другој половини XIX века, са посебним ослонцем на простор српског југа. Посебна пажња посвећена је улози јужног српског простора као кључног места политичке употребе прошлости и повезаности илирских идеја, југословенства и псеудоисторијских конструкција у формирању националних наратива.

