Сажетак
Рад у средишту разматрања нуди синтетизовану слику пропагандно силовитог, комуникацијски усклађеног и тоталитарног медијског инжињеринга током НАТО агресије на Југославију којим се сложена стварност сводила на просте, имагинарне представе о кривици само једне стране, које су стизале снажном кампањом из утицајних глобалних медија. Уоквиравање пропагандних наратива у искривљене медијске рамове креирало је негативну перцепцију о Србима, чиме су у реалном окружењу практично примењене различите методе и технике каснијих ратова пете генерације, заснованих на комбинованом коришћењу психолошко-пропагандних и оружаних активности оперативног или тактичког нивоа. Нови модел инфо-ратовања подразумевао је гушење алтернативних извора информација, укључујући и њихово физичко уништење, што ће бомбардовањем зграде Радио-телевизије Србије и преко 300 релеја и репетитора широм државе први пут у светској пракси бити реализовано. Промене на које указујемо трансформишу смисао медијске филозофије, јер се, уместо истине, на „пијaдестал“ уздижу манипулативне представе о „новој стварности“, скројене према интересима моћних светских држава. У новим околностима раздвајају се новинарство и медији, јер се истина жртвује ради профита који нуде војна индустрија и доминантне политичке елите.