Сажетак
Рад се бави сукобима Срба и Бугара у области Вардарске долине у периоду од 1885. до 1903. године. Решавањем питања Вардарске долине, у српску или бугарску корист, једна од ових земаља би у своје руке добила „кључ Балкана“. И Србија и Бугарска истицале су у своју корист разлоге који су се темељили на историјским, етничким и политичким упориштима. Бугарска је своје претензије заснивала на последицама егзаргхата и територијама из Сан-Стефанског мира, а Србија на живој средњовековној делатности осведоченој српским задужбинама, језичкој сродности и раширености славе – типичног српског обележја. Стога је Бугарска приступила оружаном терору оснивајући илегалне организације ВМРО и ВМОК. Велика опасност је претила од бугарских националиста који су 1897. године у Солуну основали „Друштво за убијање Срба“. Србија није успевала да дипломатским средствима обезбеди заштиту живота и имовине Срба у Вардарској долини. Поред званичних одбијања да и Србија створи своју револуционарну организацију и узврати Бугарима истом мером, ипак су у периоду од 1897. до 1901. године у Вардарској долини деловале српске чете. У Београду је ангажовањем др Милорада Гођевца, шефа лекара београдске општине, дошло до стварања Српске четничке организације. Учестала убиства и масакри виђених Срба у Вардарској долини, убрзали су његов рад на остварању ове идеје.

